Posle užasnih strahota Drugog svetskog rata koji se završava vrhuncem strahota – atomskim bombardovanjem Hirošime i Nagasakija, svet je konačno rekao – STOP LUDILU! Rata više ne sme biti. Tačka! Toliko je odlučan bio svet u nameri da ostvari taj cilj, da su odmah posle rata nastale Ujedinjene Nacije, a samo tri godine kasnije, to udruženje svetskih vlada donosi Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima. Prvi put u istoriji čovečanstva vladari sveta su priznali pravo na život, slobodu i sigurnost svakom ljudskom biću na planeti Zemlji.

Odmah iza toga, nastaju brojne vladine i nevladine organizacije koje imaju samo dve svrhe – PROMOCIJU i ZAŠTITU ljudskih prava.
Na temu PROMOCIJE, 70 godina kasnije, sa sigurnošću možemo reći da je projekat uspeo! Univerzalna deklaracija je čak ušla u Ginisovu knjigu rekorda, kao najprevođeniji dokument na svetu (posle Biblije). Ceo svet je saznao da ljudska prava postoje NA PAPIRU.

U PRAKSI, sa druge strane, ludilo se nastavilo kao da rata nije ni bilo. Posle odluke o trajnom miru, ne samo da vojni arsenal nije smanjen, nego je čak drastično unapređen! 1945. godine čovečanstvo je imalo dve atomske bombe u stanju da unište samo dva grada. Danas imamo 15.000 modernih atomskih bombi od kojih je samo 10 dovoljno da se uništi kompletan život na planeti! Nesaglediv kapital se svake godine ulaže u NATO i ostale “sisteme odbrane čoveka od čoveka” dok istovremeno svi zajedno nismo u stanju da se odbranimo od vetrova, snega, suša, poplava, virusa i velikih šumskih požara!

Na temu sprečavanja UZROKA budućih ratova, što je najbolji vid ZAŠTITE ljudskih prava, urađeno je još manje! Kapital, za koga znamo da nastaje ljudskim radom i da je neophodan za život, slobodu i sigurnost SVIH ljudi, raznim “ekonomsko- pravnim” postupcima raspoređen je tako da 1% stanovnika sveta poseduje 60% ukupnog kapitala planete, a da preostalih 99% deli ostatak od 40%! Dakle RAVNOPRAVNOST, koja je OSNOV za trajni mir, je u našem slučaju takva da stanovnici veštački stvorenog “gornjeg sveta” (u svim nacijama) imaju 150 PUTA veći kapital, a time i mogućnost uživanja ljudskih prava, od stanovnika “donjeg sveta” koji stvaraju kapital i jednih i drugih.

Osim te velike NEPRAVDE koja postoji i pored izuzetno razvijenog pravnog sistema, što samo po sebi (pravo bez pravde) predstavlja “bure baruta” za svetski mir, neravnopravnost ima i politički efekat koji je još gori od same nepravde sa kojom se nekako ipak može živeti.

Naime, uz VLASNIŠTVO nad ogromnim kapitalom, po prirodi stvari, sledi i ogromna MOĆ KONTROLE I UPRAVE nad tim kapitalom što je suština pojma – VLAST. Ta činjenica, potpuno obesmišljava svaku politiku, a pogotovo “demokratiju” jer u sistemu PRIVATNOG VLASNIŠTVA nad sredstvima za proizvodnju, u koja prećutno spada i narod, “narodna vlast” nema nikakav ni logički ni pravni osnov za svoje postojanje. “Narodna vlast” može postojati samo DEKLARATIVNO, dok REALNU VLAST mogu imati isključivo VLASNICI kapitala. Nikada VLASNIŠTVO!

A pošto 1% VLASNIKA kapitala, od nastanka ovog “društvenog”, a zapravo PRIVATNOG ekonomskog sistema, “svoj” kapital tradicionalno ulaže u LIČNO, a ne OPŠTE dobro, prirodno je da se problemi 99% “ljudskih resursa” vremenom ne smanjuju nego se naprotiv gomilaju*.

U takvom kontekstu, “promocija i zaštita” NIJE dovoljno jak “lek”. Neophodna je REORGANIZACIJA!

Kakva? Vidi linkove: “šta radimo”, “akcija” i “people funding”.

*Neostvarena “ljudska prava” iz 1948. godine (1 cilj) prerasla su 2000. godine u “Milenijumske ciljeve” (8 ciljava). Neostvareni “Milenijumski ciljevi”, 2015. godine, prerasli su u “Ciljeve održivog razvoja” (17 ciljeva). Koliko ciljeva/problema ćemo imati 2030. godine ili 2045-e?